RSS

Литерарни кутак

Ахил, Хектор и бесмисао ратовања

4hektorЉудима је у природи да ратују и једноставно не могу без рата и насиља. Нажалост, ратовање је бесмислено, а сјајан пример су Ахил и Хектор.

Ахил је моћан јунак, а тек је био плубог. Пун гнева, познат је по својој слабој тачки-пети! Хектор је био тројански принц, такође сјајан јунак! Ахила и Хектора је везао Тројански рат. Ахил је био на страни окупатора, а Хектор на страни бранилаца. Како је текао рат Ахил постаје све гневнији, али то долази до излажаја тек када Хектор убија Ахиловог младог пријатеља Патрокла. Ахил препун гнева убија Хектора ни не знајући да су веома слични и да би функционисали савршено заједно. Обојица су савршени борци, прилично интелигентни и претпостављам лепог изгледа. Једино су зидине Троје спречиле да се ова два хероја упознају! Рат је бесмислен, једноставно нема поенту! Ахил је изгубио Патрокла, затим и свој живот, Пријам је изгубио Хектора, а Хектор је жену Андромаху оставио као удовицу са малим дететом. Ово је само еп, нажалост, људи у ратовима заиста изгубе све! Али, опет, увек ће се наћи нека особа која не размишља као ја.

Надам са да сам успео да вас убедим у бесмисленост ратовања, то се савршено види у Илијади. Ахил и Хектор, ратовали су за ратничку славу, а све су изгубили.

Написао: Ален Мориц

Бајка о цедеу (Иван Јунгић)

microwaved-cd-2 Беше то један од оних дана када ти је досадније да седиш код куће, него да будеш у школи.

Ишло се поподне у школу, вратио сам се кући последњим аутобусом. Зачудио сам се када сам дошао јер сам схватио да сви спавају. У кући је била сабласна тишина, ништа се није чуло, осим миша који је упорно правио пометњу на тавану. Попео сам се горе, не бих ли га уплашио, да се мало смири…утиша.

Када сам се попео на таван, ништа се више није чуло, осим мојих корака по дотрајалим даскама и пуцања паукових мрежа…У ћошку се налазио ковчег који је личио на нешто у шта се по причи мога деде остављала одећа. Пришао сам ближе и видео да је на њему нешто попут катанца са бројчаном шифром. Зачудио сам се, зашто би неко закључавао старе крпе?! Покушавао сам и покушавао, али никако да провалим комбинацију! Таман кад сам се предао и кренуо ка излазу, угледао сам парче испресавијаног папира. Отворио сам га и видео бројке! Схватио сам да је то шифра! Вратио сам се и са лакоћом отворио катанац. У ковчегу сам нашао парче хартије на коме је исписано цело породично стабло Јунгића и један цеде. Приметио сам да су имена чланова моје породице који су умрли прецртана некаквом црвеном бојом. На тренутак сам бацио погледа на диск, рука у којој сам држао папир ме је заболела. Поново сам погледао хартију и видео своје име на њој преко кога прелази линија некакве течне, црвене боје.

Бацих папир и побегох са тавана, главом без обзира! Када сам дошао к себи, ставио сам цеде у компјутер. На њему је био један документ. То је био видео запис на којем су били снимци последњих тренутака живота умрлих чланова моје породице. Био сам престрављен, али најгоре је тек следило! Одједном сам се појавио ја на том запису и схватио сам да сам то ја у том тренутку!

Сву ту језу је прекинуо звук долазеће електронске поште. У тој поруци се налазио линк. Отворио сам свој интернет претраживач и отишао на адресу линка. Док се страница учитавала, угасио сам плејер. Истог тренутка се чуло пуцкетање које долази из кућишта и осетио се дим. Потом се рачунар угасио.

Седео сам до јутра у мраку размишљајући о ономе што сам те ноћи видео и доживео…Сутрадан сам однео рачунар у сервис. Проћаскао сам мало са сервисером и рекао ми је да ми треба нова матична плоча. Тужан, замолио сам га , ако може, да ми да цеде који се налазио у кућишту. Он је погледао и рекао ми да нема цедеа у кућишту! Знам шта сам видео, и дан данас покушавам то да заборавим. Због тога сваки дан бежим са последњих часова да не бих ишао последњим аутобусом.

Написао: Иван Јунгић

Нешто је труло у држави Данској

Оног момента када закорачим у јутарњи аутобус, суочим се са примерима незадовољства и недоличног понашања.hamlet

Једни, нервозни што је гужва, расправљају са кондуктером, моји вршњаци безбрижно седе док се изнад њих љуљају седе главе.Е, онда почињу расправе о синоћним вестима, поскупљењима, неимаштини, насилном понашању, тајкунима, крађи…Неко криви данашњу омладину, неко родитеље, а неретко чујем коментаре на рачун државе.

У центру града су окупљени пензионери. Поново незадовољство, понека псовка и намрштена лица…Мало даље, неки промовишу своју странку. Пролазници коментаришу: “Сви сте ви исти”. Око пијаце врте се људи из околних села. Понекад мислим, или сам пристрасан јер и сам живим на селу, да су њихови проблеми горући.Њихови жуљеви, дланови, необријана лица…говоре много. Жале се да њихова роба мало вреди, да корист имају препродавци!

У школском дворишту прште ђачки проблеми. Неки се жале на професоре, неки на неједнакост међу ђацима, на неправду! Помиње се, да се и овде као и у свим сферама живота , гледа ко је ко, шта је чији отац…А да ли је то битно?

Понекад збуњен, вртим се около и тражим кутак мира, а бивам увучен у вртлог овог кошмара. Када кренем кући, опет стара прича. Један се посвађао са колегом, други се закачио са охолим шефом…све у свему, велико незадовољство и песимизам!

Питам се докле тако? Нико ми не даје одговор, а не смем стварно никог ни да питам! Можда ће моји вршњаци пронаћи лек!
Душан Петровић IV 2

Следећа страна

Advertisements
 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: